GERONTOLOŠKI DOM NA RADIJALCU

                 Kad se ide do kraja Radijalca sa leve strane su dve lepe zgrade, tu žive oni koji nemaju nikog ili ne žele da budu na teretu nikome. Tu se druže, vole, pate.         Zlatinka Race Jeremić po struci andragog, završila je filozofski fakultet grupa za pedagogiju i androgogiju. Androgogija je zanimanje koje se bavi obrazovanjem i vaspitanjem odraslih. Gospođa Zlatinka od porodice ima sinčića i supruga zaputila se iz Banata iz okoline i skrasila se u Subotici. Sa zahvalnošću priča o Nataliji Novaković koja je 1990 bila direktor Centra i imala takvu koncepciju ove ustanove po kojoj je trebao andragog a tu diplomu je imala onda moja sagovornica Zlatinka inače to je jedinstveno radno mesto u celom Gerontološkom centru.         Moja sagovornica radi kao organizator kulturno- zabavnog programa u Gerontološkom centru koji se nalazi na kraju Radijalca. Njen posao je da život stanara u Domu penzionera učini kvalitetnijim i bogatijim. Zlatinka profesija još uvek traži svoje mesto u ustanovama socijalne zaštite. Pitala sam gospođu Zlatu (svi je tako zovu) kako vidi starost? Iznenadila sam je pitanjem pa mi je "filozofski" odgovorila: "Starost je jedna etapa u čovekovom životu koja dolazi nakon detinjstva, mladosti i zrelog doba, neki ljudi imaju čast da ostane. Odlaskom u penziju čovek ne prestaje da živi, vrlo je bitno da se osoba snađe i da bude aktivna. Tada se čoveku otvaraju mogućnosti koje zbog malo slobodnog vremena nije mogao da ostvari." U Zlatinoj organizaciji odvijaju se programi zabavnog, rekreativnog i obrazovnog karaktera. A to su proslave rođendana, čajanke zatim sekcije i to horska, pikado, bridž, domine, šah. Organizuju se pesnički susreti promocije, prezentacije, predavanja. Gerontološki centar raspolaže kombijem koji svoje ostarele i onemogućale stanovnike odveze na pozorišnu predstavu, izlet ili bilo kakvu manifestaciju u gradu. Sve programe osmišljava gospođa Race Jeremić.         Na kraju razgovora Zlata kaže: "Veoma smo srećni kad pod svodove doma dođu svi oni koji su zainteresovani da vide kako se ovde živi i provodi vreme. Pored diplome i profesionalnog stava bitna je i ličnost čoveka koji radi sa starima.         Oprostila sam se od gospođe Zlate, a pokucala sam na jedna vrata na njima piše broj 207 i ime Katica Nemet. Ona je penzioner, ima 69 godina, rođena je u Bajmoku a živela u Srbobranu. Posle smrti supruga, sin ju je pozvao da dođe kod njega u Sloveniju, ali ona se odlučila da se smesti u Gerontološki dom. To je topao kutak gospođe Katice, vrlo lepo uređena soba. Ona voli da se veseli voli čajanke i druženja. Dijabetičar je i slabo vidi tako da se sama malo kreće tako ne ide u grad. Sa puno topline u glasu pričala je o ljubaznosti kompletnog osoblja sve ih je poimenice spomenula. Na terasi ima puno cveća, u sobi ima TV. Doduše samo sluša glasove iz čarobne kutije. Nije zaboravljena od sina i rodbine, sin je za godinu dana dolazio četiri puta iz Slovenije. Kad sam je posetila bio joj je rođendan pa je soba bila puna buketa cveća koju je dobila od prijatelja i rodbine koju ima u Bajmoku. Često je odnesu u Bajmok da poseti rodbinu a i grob svog supruga. Sa fotografija gledaju mlada i mladoženja iz daleke 1950 godine.         Kad me je pratila sreli smo gospođu Magdalenu koja je iz Tavankuta ima oko 80 godina, upravo se vratila sa čajanke gde se baš proveselila. "Bila sam blizu muzike i uživala", kaže ova živahna starica dok je otključavala vrata svoje sobe.         A tada u četiri zida verovatno naviru sećanja na život na mladost, listaju se požuteli albumi sa slikama i pitanjem da li je moguće da sam ovo ja? Otišla sam iz ovog doma sa pitanjem da li je ovde čovek srećan, da li je sam. Na Radijalcu je bila gužva. Prolaznici su lepi mladići, i zgodne devojke. Na jednoj klupi sedeo je čovek, verovatno beskućnik nešto je jeo a oko njega je bio čopor pasa, sigurno su i oni beskućnici. Sve se odvija u toj ulici. Zaključujem priču, sve je ovo život.

Marija Horvat