STAROST JE OKO NAS

                 Život ispisuje stranice romana, listamo ga-doživljavamo, rađamo se, volimo, patimo, dajemo živote novom naraštaju. Sve brzo prolazi kao da smo zaista samo knjigu pročitali, onda dolazi treće doba, dolazi starost. Neko lakše prihvata da ide sa tom stvarnošću, neko se teško uklapa. Sa olovkom, notesom i fotoaparatom krenula sam da napišem priče o ljudima okupljenim u vrtu trećeg doba. Nadam se da će čitaoci "HM revije" krenuti sa mnom na to putovanje čitajući redove o životu i radu u gerontokoškim klubovima i domovima za stare.         Prva vrata na koja sam pokucala i bila ljubazno primljena bila su vrata Nenada Ivaniševića, diplomiranog pravnika, od nedavno direktora Gerontološkog centra. Dosadašnji direktor, Ilija Burzan, otišao je u zasluženu penziju. Gospodin Ivanišević je šest godina zaposlen u Centru, a počeo je kao pomoćni radnik u magacinu. On je inače najmlađi direktor od svih direktora u domovima u Jugoslaviji. Subotički centar je posle Beograda i Novog Sada treći po veličini. Imaju 300 zaposlenih, to se odnosi na zaposlene u svim domovima i klubovima. "Momentalno imamo", kaže gospodin Ivanišević, " 680 korisnika, stanara u domovima. Korisnici plaćaju usluge doma od 4.100 do 6.600 dinara, a to zavisi od primanja korisnika. Iz te cene se sve namiruje, jer se ne dobija ništa iz budžeta. Ministarstvo ima obavezu plaćanja samo za pojedine kategorije. Moj sagovornik kaže da imaju dobru saradnju sa lokalnom samoupravom, što olakšava rad.         Školska sprema zaposlenih kreće se od završene osnovne škole, pa do doktora specijaliste. Kapaciteti su stalno popunjeni. Za sebe direktor kaže da provedi i 20 sati na poslu, a to traži i od osoblja, jer za njega nije posao ako se radi samo od 7 do 15 časova. Momentalno radi na preraspodeli radnika, odnosno smanjuje broj rukovodilaca. Bez posla niko neće ostati. Prioritet se daje korisnicima, oni moraju da imaju sve što je neophodno, pa makar na uštrb zaposlenih. "Moj izbor su svi podržali", kaže direktor Ivanišević, "mada nisam ni u jednoj stranci, posao dobro poznajem, tako da mi ništa nije novo."         Moj sledeći sagovornik je dr Eva Kun Sabo, rukovodilac stručnog rada službe domova. Gerontološki centar je socijalno zdravstvena ustanova za zbrinjavanje odraslih lica, a službe su: otvorena zaštita služba objekata (domova), služba usluga, služba za zajedničke poslove. Doktorica Eva radi 10 godina u Gerontološkom centru. Kaže da je to društveno potrebna i korisna služba, a da je domski smeštaj nužno zlo. Ustanova je nazvana domom, jer treba da liči na dom u kome živimo. Ipak i uz mnogo truda to nije to, setno kaže dr Kun Sabo Eva. Priča mi da je njen rad human i vrlo zanimljiv, jer ljudi su vrlo zahvalni i za najmanju pažnju s obzirom da je starost kao i detinjstvo. "Mi zaposleni želimo da probudimo u korisnicima i ono malo preostalog života." Dok smo razgovarale, socijalni radnik Melinda je rekla da je umrla gospođa Ružić, u međuvremenu je obaveštena porodica preminule sa dubokim izrazom saučešća. "Eto, to je ona teža strana, jer se stalno srećemo sa smrću", kaže doktorica.         Slavica Vukasović Radulović je psiholog u centru. Ona kaže da tu zajedno u slozi žive pripadnici svih etničkih skupina koje obitavaju na ovim prostorima. Život ovde predstavlja pravi model za život različitih zajednica, bez obzira na nacionalno i religiozno poreklo. Svako može da dođe i vidi kako izgleda zajednički život, jer tu ima dovoljno mudrosti i dobrog integrisanog iskustva za međusobnu toleranciju i prihvatanje različitog u životu. Nije u pitanju savršena sredina i tu dolazi do sukoba i nesporazuma. Povodi su ponekad banalni: zašto neko razgovara telefonom a vreme je odmora, ili zašto neko uvek prvi sipa sebi supu. Normalno je da se ljudi razlikuju po ponašanju. Imamo one koji su ovde rođeni i one koji su preživeli strahote rata i treba da se uklope u novo životno okruženje. "Stvaraju se nove bračne veze", kaže gospođa Slavica, "muškarci su u boljoj poziciji, mogu da biraju jer ima oko sedam žena na jednog muškarca." Za kraj razgovora gospođa Slavica je rekla da dugovečni nikada nisu očajni i da imaju neku posebnu životnu filozofiju. Tada je, gospođa Slavica ustala i u svoj rokovnik upisala ime preminule gospođe Ružić. Tu se završava jedna životna priča, list će se okrenuti u rokovniku za neka nova imena.         Tražeći novu osobu za razgovor dolazim u ulicu Žarka Zrenjanina u Gerontološki klub "Centar II". Moj sagovornik je Slavica Vitomirović, glavna sestra u Službi za kućnu negu. Od 1973. Slavica radi kao viša medicinska sestra, a kućna nega je počela 1972. Godine 1978. Centar i Dom za stara lica integrisali su se u jednu radnu organizaciju. U ovoj službi rade terenske medicinske sestre koje neguju bolesnike u kućnim uslovima i higijeničarke čiji je zadatak da održavaju domaćinstva u kojima borave korisnici usluga. One rade po potrebi i druge poslove: nabavka namirnica, pratnja korisnika npr. kod lekara, uplata raznih računa itd. Ove poslove obavlja 10 medicinskih sestara i 30 higijeničarki. One opslužuju oko 500 domaćinstava u Subotici i na Paliću. Usluge se plaćaju po satnici, a prema visini prihoda korisnika po članu domaćinstva. Na radna mesta odlaze biciklima i gradskim prevozom, s tim da im se plaćaju putni troškovi. Usluge se pružaju najmanje 2 sata, a najviše 4 sata u toku jednog dana. Gospođa Slavica kaže da poneki građani koriste usluge Centra i preko 20 godina. Simpatično je bilo kad je bakica od 92 godine rekla medicinskoj sestri: "A šta će biti sa mnom kad vi odete u penziju?" Prvi gerontološki klub u Subotici otvoren je u MZ "Kertvaroš", a neki nažalost više ne rade .         Život starih, ako se dobro osmisli, može da bude lep kao i sva ostala životna doba.

Marija Horvat