PONAŠANJE ZA STOLOM

                 1.deo          "Za trpezom Marko govoraše"- kažu stihovi jedne junačke pesme. Trpeza je starinski naziv za sto (astal).          Sto je mesto gde se provodi dosta vremena i to u kući, kancelariji, restoranu, školi.          U kući ima više vrsta stolova po nameni a o obliku i materijalu da i ne govorimo. Kuhinjski radni sto, koji se može koristiti i za jelo, onako "s nogu", što se kaže "da prezalogajimo". Inače, najviše upotrebljavamo trpezarijski sto koji se nalazi u trpezariji, dnevnoj sobi ili u velikoj kuhinji, i namenjen je za obedovanje. Ovaj naziv dobila je po postavljenom stolu koji se na starinski način zove "trpeza". Danas je taj naziv mnogo manje u upotrebi nego ranije, donekle se još zadržao u selima kod starijih domaćinstva.          Trpezarijski sto služi za obedovanje porodice kao i gostiju. Obeduje se tako što svi sede za stolom ako je manji broj osoba, a kad je veći, onda se postavlja u više navrata i to prvo deci pa odraslima. Ako je više odraslih gostiju pristupa se isto, ili se stavi sve odjednom na sto- i hrana, pribor pa se gosti sami služe, sedeći na različitim mestima u prostoriji ili čak i stojeći. To se obično praktikuje na velikim prijemima, koktelima, rođendanima, nekim svadbama i drugim slavljima kad ima mnogo gostiju, i zove se "švedski sto". Aranžiranje stola stvar je domaćice i njenog ukusa, tako cveće i sveće na stolu mogu a i ne moraju da stoje, no stolnjak je obavezan. Na nepokriven sto nikad se ne postavlja jelo.          Pribor za jelo, što podrazumeva plitke i duboke tanjire, escajg- viljuške, kašike i noževe, kao i čaše, slanik i salvete, verujem da svaka domaćica ume da rasporedi na pravilan način: nož i kašiku sa desne strane tanjira i to baš tim redom i sasvim blizu tanjira, nož okrenut oštricom tanjiru, kašika vrhom nagore, viljušku sa leve, špicem nagore, čaše ispred tanjira i to malo udesno, tako da niz počne od najveće čaše, a salvete- papirne ili platnene i savijene na različite načine u tanjir, ispod escajga s leve strane tanjira stavljaju se čaše ili escajg uvijen u salvetu i stavljen u tanjir. Naravno, prvo idu plitki pa duboki tanjiri. Za specijalna jela upotrebljava se i specijalni pribor. Za ribu, na primer, torte, neka strana jela (kineska i slično), postoje štapići i escajg prilagođen tim jelima. Piće se određuje prema jelima. Čašama u koje se sipa piće obično se pre početka jela gosti kucnu ili samo podignu uvis i uz reči "živeli", "srećno domaćine" i slično, malo se popije. Postoje i čitavi govori koji se drže pre jela a koji se zovu "zdravice", pri čemu onaj što ih drži ustane i izgovara dok ostali za to vreme sede, ali još je lepše ako stoje i po završetku zdravice svi se "kucnu" ili podignu čaše uvis i opet uz reči "živeli" i "srećno" otpiju malo i sednu.          Uz supu se ne služe pića već samo uz predjela, glavno jelo, kao i kolače. Uz ribu ide belo vino. Ponekad se pije i "bruderšaft", to je takozvano bratimljenje uz piće i to tako što se ukrste ruke u kojima su čaše napunjene pićem i u tom položaju svak ispije do kraja "na iskap" ili "na dušak". Razlog ovakvom bratimljenju i ispijanju je uzajamno oduševljenje i želja da se ljudi što duže i čvršće međusobno prijateljuju. Jelo se služi i prinosi s leve strane sem supe i pića, koji se služe s desne strane.          Salveta se posle upotrebe zgužva i stavi u tanjir, ako je papirna, a platnena uredno savije i stavi pored tanjira. Inače, platnene salvete se koriste za vreme jela na taj način što ih raširimo preko krila ili ispod brade (kao portiklu) ili jednostavno držimo na stolu kraj tanjira odakle po potrebi uzimamo i brišemo usta ili ruke. To isto važi i za papirne, ali se ređe šire preko krila i ispod brade, već koriste tako što ih držimo kraj tanjira za vreme jela, da bismo na kraju izbrisali ruke i usta.          Na zvaničnim prijemima za sto se seda na određena mesta, koja su unapred isplanirana, što nas ovde mnogo ne interesuje. U svim drugim slučajevima to je stvar samih gostiju i domaćina, ali i tu se zna red. U "vrh stola" ili "čelo stola" obično seda: domaćica kuće, a nasuprot nje domaćin kuće, do njih gosti odnosno "uvaženi" gosti kao što je recimo kum, svekar, profesor našeg deteta koje proslavlja maturu, direktor i slično, i to po redu važnosti desno i levo od domaćice i domaćina.          Iz velikog suda- činije u kojoj se nalazi jelo u svoj tanjir sipamo priborom koji u toj posudi ili pored nje a ne svojim priborom. Na primer: supu sipamo velikom kašikom za supu, "kutlačom", koja se nalazi u činiji a slično je i sa pasuljom, đuvečom kao i sa ostalim jelima i salatom. Salata se može servirati i u odvojenim tanjirićima za svakog gosta ponaosob. Hleb se služi svakome po kriška, a jede se tako što se rukom otkida po parče, to jest onoliko koliko je potrebno za jedan zalogaj. Hleb se ne secka i ne grize, izuzev sendviča. Za vreme jela viljuška se drži u levoj ruci, a nož i kašika u desnoj, ukoliko neko nije levoruk. Po završenom jelu nož, viljušku i kašiku skupljamo zajedno i tako skupljene stavljamo u tanjir i to drškama okrenutim udesno i malo prema nama. To je znak da smo definitivno završili sa jelom, bez obzira što možda nismo pojeli svu hranu iz tanjira. Za vreme jela, kašika, viljuška i nož ne stavljaju se na sto, već vrhovima nadole, oslonjeni na rub tanjira. Bonton dozvoljava da ribu kao i pileće i jagnjeće pečenje sa sitnim koščicama jedemo prstima, ali ne dozvoljava da supu glasno srčemo, da mljackamo ustima i puckamo i cokćemo jezikom, niti da punim ustima razgovaramo, podrigujemo, i slično. Kultura ponašanja za stolom ne dozvoljava da pršte mrve na sve strane, da hrana kaplje oko nas i da suviše primičemo glavu tanjiru. Zube nije preporučljivo čačkati čak ni čačkalicom (koju ako već to činimo, zaklanjamo šakom stavljenom na usta), a pogotovu ne prstima, viljuškom, nožem i sličnim predmetima. Za stolom se ne može sedeti bahato, nehajno, klatiti se na stolici, lupkati stolicom, kao što ne treba ni raširiti ruke po celom stolu. Bilo je to ne tako davno, kada su roditelji učili svoju decu sedenju i obedovanju za stolom tako što bi im stavili dve knjige ispod pazuha, a oni ih ne bi smeli ispustiti dok jedu. Tako su se navikavali da na stolu "ne leže", da ne galame, ne otimaju jedno od drugog, ne vrpolje se i slično.         Kad svi posedaju za sto, u tanjir sipa prvo najstarija ženska osoba koja glasno kaže svima "prijatno". Ako je svadba u pitanju ili krštenje deteta, onda to može činiti i kum. Na slavi i drugim svetkovinama može i "počasni gost" otpočeti sa jelom, na primer svekar, tast, stric, deka, direktor, pa tek onda svi ostali. U svetu je nešto drukčije, tamo domaćica počinje sa jelom i završava a ostali za njom. Postoje dva načina sedenja za stolom- francuski i engleski. Francuski podrazumeva da domaćica sedi na sredini stola i to okrenuta vratima, a preko puta nje domaćin i sa njihovih desnih i levih strana gosti po uvaženosti, do domaćice muški članovi, prvi zdesna je najuvaženiji a do domaćina ženski gosti na isti način. Engleski način sedenja je sličan, a razlika je u tome što u pročelju (čelu) stola sede domaćica i domaćin, sve ostalo je isto što se služenja tiče. Praktikuje se i to da se mesta obeleže ceduljom kao i da se jelovnik zna unapred. Muž i žena ne sede jedno do drugog, a mladenci i verenici da. Atmosfera za vreme ručka najviše zavisi od domaćice odnosno domaćina, jer ako su oni vedri i raspoloženi, uneće raspoloženje i vedrinu u goste, pa će i najobičnija hrana biti "slatka". Ako se nudi, kako se to kaže, ono što se ima i što je pripremljeno "od srca", svakome će prijati i niko ništa neće "zamerati". Uostalom to se i ne sme (bar ne glasno). Suprotno, i najlepše pripremljen sto i najlepši ručak neće prijati ako je dat "preko volje" ili "tek da se obavi red". Uz jelo se uglavnom vodi diskretan razgovor. Niko nikoga ne požuruje, ne otima i ne nagoni kako na količinu tako ni na vrstu jela. Najlepše je ipak da se unapred zna "jelovnik" pa da se svako upravlja i opredeli prema svom ukusu, "čeka" i uzima ono što voli.          Da još jednom ponovim, gost ne sme davati nikakve zamerke na račun jela, kao na primer "što je ovo tvrdo", "premasno je", "prepečeno" i slično. Ne sme zanovetati i u tuđoj kući izvoljevati. Naprotiv, davaće komplimente "baš je lepo", "mnogo mi se sviđa", "kako to pravite?" i slično.         Po završetku jela gosti još malo posede i popričaju, za stolom mogu da popiju i kafu, zahvale se na prijatnom ručku i atmosferi i tada odlaze, trudeći se da iza sebe ostave sve u redu. Čim neko ustane, on odmah i izlazi, ne zadržava se u predsoblju, u hodniku, pred liftom, ne odlazi baš tada u toalet i slično. To se sve mora predhodno obaviti i pripremiti pa kad kažemo da idemo- zaista i odemo. Da ne zaboravim, ako neko ne želi da pije kafu i ne mora da je pije, niti da je čeka, može i pre otići, ali ne sme prerano, to jest baš odmah po završenom jelu pa da ispadne kao da je i došao samo da se najede ili da mu je dosadno pa jedva čeka da ode... Međutim, ako zaista neko žuri- na voz, recimo na avion, ili kući, uputiće domaćima izvinjenje, ljubazno zahvaliti na gostoprimstvu pa sa "žaljenjem" što mora brzo da ide- otići.          Od stola se ustaje kad su svi gotovi sa jelom a ne jedan po jedan kad je ko gotov. Sudovi se peru tek po odlasku gostiju, sem ako je u pitanju svadba ili neko veliko slavlje, gde se mora u dva- tri navrata postavljati, u nedostatku mesta i posuđa.          Sto rasprema domaćica kojoj pomažu i njeni ukućani a može neko i od gostiju- rodbina, dobra prijateljica, koleginica, kao i svako drugi: sinovljeva devojka ili drugarica, ćerkina drugarica a na domaćici je da to prihvati ili ne prihvati. Sto se nikad sasvim ne pospremi sve dok ima gostiju za njim, uvek se nešto ostavi da stoji- kolači, šoljice, sok i slično.          Pisaći ili radni sto u kući služi za učenje, pisanje i crtanje. Na njemu ne sme biti ništa sem pribora za tu namenu. Svaki pisaći sto sređuje onaj ko ga i upotrebljava, ostali nemaju tu šta da traže, jer bi mogli "pobrkati" postojeći red. U prividnom neredu koji se može zapaziti na nekom pisaćem stolu- ima reda za onoga ko tu radi i ko "pravi taj nered". Naravno, svojoj deci treba pomoći dok su manja oko pospremanja stola, da slože svoje knjige, olovke i ostali pribor, kako bi se napravilo slobodnog mesta za pisanje, crtanje i učenje. Kad odrastu i postanu zreli sa već stečenim navikama, lako će i sami sređivati svoj sto. Svoje dete treba upućivati i na pravilno sedenje za pisaćim stolom, da se previše ne saginje, ne "pogrbi" kriveći leđa i vrat. Ali ako primetimo da dete mnogo primiče glavu knjizi, moramo potražiti očnog lekara, jer to može biti znak da nešto nije u redu sa detetovim vidom.          Salonski sto služi za pepeljaru, šoljice sa kafom, čajem i vazu sa cvećem. On može biti veći, na kome se može služiti i meze ili set-tri stočića koji se po potrebi dodaju gostima.          Kancelarijski sto je sličan pisaćem stolu, jer i to je jedan oblik radnog stola i bilo da ga koristi jedno ili više lica (kolega) i na njemu mora biti reda. Sem neophodnog pribora- papira, olovaka, rokovnika, telefona, mape i slično, tu ne sme ništa više stajati. Nikakva tašna, burek, jogurt, flaša piva i drugo, jer takav sto pruža neurednu i neodlučnu sliku radnih ljudi.

Dušanka Bojičić