Zec, lisica, jarebica...
4. oktobar- Svetski dan zaštite životinja

                 Jesen oblači prirodu u svoju zlatno žutu haljinu. U krošnjama drveća listovi se presijavaju i čine pravu raskoš, ukras šume. Negde na sedmom kilometru od Gradske kuće nalazi se "Makova sednica" i njena šuma sa puno divljači i lepotom koju malo ljudi zna. Tu je 4 kilometara dugačak put kroz šumu, verovatno najduži takav put koji Subotica ima. Kakva je to idila samo zaljubljenici prirode znaju kad biciklom ili peške prođu put oivičen sa obe strane borovima, jelama, topolom, glogom... Listajući kalendar koji obeležava dane povodom... nailazimo na 4. oktobar, a tamo piše da je to Svetski dan zaštite životinja. Zbog zauzetosti upravnika, dugo sam čekala da napišem priču o ovom lovištu. I najzad, našla sam se u kancelariji Petra Kubatovića, upravnika lovišta u Javnom preduzeću "Srbija šume", Šumsko gazdinstvo Sombor, Šumska uprava Subotica, Lovište "Subotičke šume". Malo duži naziv, ali to je to.         Gospodin Kubatović je upravnik od 1980, po struci je poljoprivredni tehničar, oženjen, supruga mu je pedijatar i imaju kćerku Tamaru. Moj sagovornik voli svoj posao i nije znao da mi kaže koliko mu traje radni dan. U šali mi je rekao da je to kao posao domaćice, ili posao nekog salašara, nikad ne znate dokle ćete raditi, a da posao ipak ne završite. Lovište, Subotičke šume, se prostire na 4771 hektaru, od toga je ograđeno 530 hektara. Šumski pojas se pruža od granice prema Kelebiji, duž državne granice sa Mađarskom, sve do Velikog Radanovca. U ograđenom delu ima muflona, jelena lopatara, divljih svinja, dok u ostalom delu lovišta žive srne i srndaći, zečevi, fazani, jarebice. Tu ima i ptica selica, prepelica, crnih roda, golubova grivnaša. Kad nisu tu, oni su u Africi. Gospodin Pera mi priča šta je lov. "Lov je", kaže on, "privredna grana koja podrazumeva uzgoj, negu i zaštitu divljači i njeno korišćenje kroz odstrel". "Sam lov spada u sportsko- turističke aktivnosti". "Lov je pretežno privilegija imućnih". "To ne znači da ne može i običan čovek (sa običnim primanjima) da dođe u lov, on može da ubije fazana, ali ne mora da ga odnese kući, a to znači da ne mora da ga plati". Pitam kako se kreću cene lovačkih pušaka, i saznanjem da im je cena od 200 i 300 DM do neverovatnih 100.000 DM. Ljudi se druže u lovu, a odstrel nije obavezan. Obavezno se ubijaju predatori- tu spadaju vukovi, lisice, tvorovi i neke štetočine, a to su mačke i psi lutalice. Sa setom priča upravnik kako su ljudi surovi, kako donesu pse koji im više ne trebaju, stave ih u džak ili vežu za drvo i tu životinje na surov način završavaju život. Imaju sreće ako naiđe čuvar ili lovac, ubije ih i prekrati im muke koje su im priredile dojučerašnje gazde čiji su bili ljubimci. U šumu dolaze automobilom, ljubimca izbace i odlaze dalje kao da su uradili najbolji posao. Od tih kućnih ljubimaca uznemiri se divljač, pa stradaju i jedni i drugi. Posle tužnog dela priče da pređemo na lepšu stranu. Prosečno, godišnje dolazi oko 100-150 lovaca, ima čak i žena, oko 2%. Dolaze Španci, Italijani, Nemci, Mađari ... Oni odsedaju u lovačkoj kući koja je prelepo uređena. Ima 10 ležajeva okružena je divnom šumom. Tu oni uživaju, ali to zadovoljstvo morau da plate. Jedan muflon koji se odstreli ima cenu od 400-20.000 DM. Postoje i takozvani cic poeni po kojima se vrednuje odstreljena divljač. Lovcu pripada trofej, glava sa rogovima. Može se kupiti i meso, svi delovi životinje, sve ima svoju cenu i namenu.         Upravnik Kubatović ima svoje planove kako da lovište postane turistička meka. Osnovni cilj je da se sačuva okruženje, da se ne baca smeće, da se neplanski ne krči šuma. Gospodin Kubatović želi da organizuje manifestacije kao na primer foto safari, lovačke večere, dolazak proleća, cvetanje bagrema. Gost može da se provoza karugama i tako uživa u lepotama šume. U satavu lovišta je fazanerija kapaciteta 30.000 jaja, odnosno jednodnevnih fazančića. To se radi veoma odgovoran posao, stalno se vodi briga da li ima struje, da li radi agrodraf, tu su stalna dežurstva. Od tih fazančića jedan deo se prodaje lovačkim udruženjima, manji deo služi za reprodukciju, naravno deo odlazi u sopstveno lovište. Fazančići se podivljavaju na taj način što se smeste na polju ili u šumi pod montažne nadstrešnice, gde je obavezno čuvar. Tu fazani imaju hranu i vodu i slobodu da se upute u prirodu ili pak vrate u to skrovište. Obično su stari oko 5 nedelja. Želela sam da znam kad se šta lovi, a gospodin Kubatović mi je objasnio da se u maju otvara sezona lova na srndaće i divlje svinje, da od 1. avgusta počinje sezona lova na prepelice, grlice, divlje patke i golubove. Fazani i zečevi stižu za odstrel 15. oktobra. Moj sagovornik mi još kaže da je pojas uz granicu zaštićen prvim stepenom zaštite, što podrazumeva restrikciju bilo kakvih radova i aktivnosti koji mogu da naruše biološku celinu.         U aprilu mesecu se obično broji divljač, to je poseban posao i rade ga posebno obučeni ljudi. Želja gospodina Kubatovića je da što više građana dođe i vidi ovu oazu mira i tišine. Autor ovih redova je doživela pravi safari jedne zime kad je sa jednim radnikom u džipu obišla hranilišta za divljač. Lovačka kuća je objekat zatvorenog tipa i samo najavljene grupe mogu doći. Antal Marki je dugogodišnji radnik koji zna svaku stopu šume i bio mi je vodič na mini safariju u gateru (tako se zove ograđeni red šume). Mnogi moji sugrađani će shvatiti šta imaju tako blizu, a njima je daleko samo zato što ne poznaju ovaj deo našeg grada. I za kraj još jedna opaska. Tu je nekada dolazio i legendarni Tito.

Marija Horvat