MONTESORI VRTIĆ U SUBOTICI

          
ISTORIJA OVOG VRTIĆA
 
        ISTORIJA OVOG VRTIĆA         Tu negde u seni zvonika Crkve svetog Roka savile su svoje gnezdo u samostanu časne sestre, Kćeri milosrđa T.S.R. sv. Franje, i to davne 1930. godine. Pod okriljem ljubavi, jubavi bez granica, razvile su svoju delatnost. Jedan od njenih prvih zadataka bila je i briga za mlade i nejake, umorne i odbačene. Tu su časne sestre započele vajanje novog Čoveka sa puno nade i strpljenja. Trošile su se bez mere i dokazivale bez poziva, jer to su smatrale svojim pozivom. Nažalost, negde 1949. godine ugasio se ovde život, nije se više čuo plač i video osmeh. I sve to , koje li ironije, u ime budućnosti ove dece. Sve je to moglo biti prigušeno, ali ne i ugašeno. Od požutelog lišća nagomilanog mnogih godina, poprskanom sivoćom na jesenjim kišama nastajao je humus za najbolju cvetnu baštu, za dečji vrt po meri svakoga deteta. Čekao se samo tihi lahor da se ponovo upali iskra, iskra ljubavi koju niko više neće ugasiti. Tu nadu i nagoveštaj dao je prošle godine Catholic Relief Services (CRS). Ova američka fondacija pokazala je da je najbolje ulaganje danas ulaganje u mlade. Naša sredina pokazala se veoma plodna za tu ideju. Nije bilo lako san pretvoriti u stvarnost. Na putu su postojale mnogobrojne prepreke. Srećom, zahvaljujući spremnosti svih, sve su savladane. Prošla godina nije prošla u prazno. Održani su mnnogoborjni sastanci. Bilo je druženje sa decom i roditeljima. Aktivnost se odvijala na relaciji Subotica - Beograd odnosno Beograd -Subotica. Samostan Kćeri milosrđa je od 18.09.2001.god. ponovo poprište života, smeha i dečje radosti. Za to zaslugu imaju CRS, Samostan i opština Subotica. Čelnici Subotice pokazali su se dostojni svojih predaka. "Sunčica" je dobila svoju zlatno-žutu boju i tako dočekuje svoje najmlađe stanovnike. "Sunčicu" je izazvao život i verujemo da će se ona u nemirima života pokazati mladom i otpornom, jer ona je sam nemir i otpor. Zato neka "Sunčica" postane izazov životu. Uvereni smo da će "Sunčica" dugo sjati i da će to biti jedna od najsajnijih kariku u živom lancu predškolstva Subotice.  
KO JE MARIJA MONTESORI?
 
        KO JE MARIJA MONTESORI?         Rođena je 31.08.1870. godine, u mestu Kjaravale (Chiaravalle) u Italiji od oca Alesandra i majke Renilde. Potiče iz ugledne porodice poznatih talijanskih intelektualaca. Da bi svom jedinom detetu osigurali bolje uslove za školovanje i život, roditelji se pred njeno školovanje sele u Rim. Uz nebrojene teškoće uspela se upisati kao prva žena na studij medicine, trpeći mnoge žaoke za vreme studija. Na kraju studija održala je predavanje koje je privuko veliku pozornost, delom i zato što je bila prva žena promovisana u doktora medicine u Italiji. To su tada zabeležile sve novine. Nakon studija zapošljava se kao volonter na psihjatrijskoj klinici. Tu se susreće sa decom sa problemima u razvoju. Rad sa tom decom ojačao je uverenje Marija Montesori da su problemi više pedagoški nego medicinski. Dve godine bila je direktorica instituta koji je osposobljavao učitelje za rad sa decom koja imaju smetnje u razvoju. Tada je bilo jasno da doktorica prelazi na pedagoško područje rada. Zbog toga se upisuje se na studij antrpologije, psihologije i filozofije vaspitanja. Od 1904. angažovana je za predavača iz područja pedagogije za studente prirodnonaučnog područja. Njena osnovna teza je bila da, pre svega, treba upoznati individulane osobine deteta. Od 1906.godine Marija Montesori radi na organizovanju rada sa decom roditelja koji su zaposleni. Tada počinje koristiti svoja iskustva u radu sa decom sa smetnjama u razvoju. Tako 1907. nastaje prva dečja kuća "Casa de i Bambini" za decu između dve i šest godina. Uskoro dečja kuća (vrtić) postaje poprište delanja mnogih zainteresovanih. Osnivaju se novi vrtići, a Marija Montesori ubrzo svoje ideje izlaže u Engleskoj, Americi i Australiji. Godine 1909. objavljuje svoju knjigu "Il Metodo" koja je ubrzo prevedena na mnoge jezike. Ove godine prevedena je i kod nas pod nazivom "Otkriće deteta". Montesori pokret počeo se širiti diljem sveta. Montesori škole i Monesori vrtići se otvaraju u Severnoj Americi, Japanu Nemačkoj, Indiji... Marija Montesori putuje svuda po svetu. Početkom dvadesetih godina 20. veka imenovana je Vladinim školskim inspektorom za Italiju. Na tom položaju nije dugo ostala zbog neslaganja sa fašističkom vladom. Godine 1929. osniva, uz pomoć sina, međunarodno udruženje Association Montessori Internationale. Jedno vreme živi u Španiji gde je osnovala poseban Institut za obuku učitelja Španije. Početkom građanskog rata u Španiji seli se u Holandiju . Od 1939. godine nalazi se u Indiji, da bi se ponovno 1946. vratila u Holandiju. Godine 1949. bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Umrla je 1952. godine u Holandiji. Danas ima preko 4000 Montesori škola i vrtića u Americi, a u Saveznoj Republici Nemačkoj ima 327 Montesori vrtića i 158 Montesori škola koje rade po metodu Montesori. Njen uticaj je veliki u Evropi, Americi i Aziji. Njena dela se prevode na mnoge jezike i interes za Montesori vrtiće i Montesori škole sve više se širi.  
MONTESORI METOD
 
        MONTESORI METOD         Marija Montesori je svoj metod oblikovala na osnovu posmatranja dece u različitim stadijima razvoja, te u dodiru sa decom različitih kultura. Ono što je uočila za svu decu to je označila kao univerzalne karakteristike detinjstva. Te univerzlane karakteristike su:         -sva deca imaju upijajući um         -sva deca prolaze kroz razdoblja posebne osetljivosti         -sva deca žele učiti         -sva deca uče kroz igru i rad         -sva deca žele biti nezavisna         -sva deca prolaze kroz nekoliko faza u razvoju         Ovo su temelji na kojima se zasniva Montesori metod.         Upijajući um         Dete se razlikuje od odrasle osobe po načinu učenja. Detetov um do šeste godine života upija informacije i uči, do treće godine nesvesno, a od treće svesno. Npr. kako dete uči govoriti. Roditelji ga ne podučavaju, jezik se usvaja bez napora i doslovno se upija. Dete će do šeste godine bez napora naučiti maternji jezik. Od treće godine javlja se detetova volja. Proces učenja je aktivan, a ne pasivan. U tom periodu treba omogućiti detetu što više slobode kako bi sledilo ono što ga zanima. Marija Montesori je otkrila da postoji mnogo načina da se deca poduče o opasnostima koje vrebaju npr. od štednjaka i drugih aparata. Vrtić nije samo priprema za život, već život u svim duginim bojama.         Razdoblja posebne osetljivosti         Marija Montesori je uočila da deca prolaze kroz određena razdoblja u kojima stalno ponavljaju određenu aktivnost bez nekog razloga. Npr. dvogodišnjak u trgovini želi sve dodirnuti, pogledati, opipati i slično. To je za Montesori razdoblje posebne osetljivosti. Kada dovoljno upozna taj svet, neće biti više nekontrolisane želje za doticanjem. Marija Montesri je ustanovila šest razdoblja posebne osetljivosti:         -osteljivost za red         -osetljivost za jezik         -osteljivost za spretnost u kretanju         -osteljivost za društveno ponašanje         -osetljivost za male predmete         -osetljivost za učenje putem oseta         (Ilustracija osetljivosti za spretnost u kretanju)         Kad dete prohoda, ono ima potrebu da usavrši tu veštinu. Dok odrasli hodaju da bi došli sa jednog na drugo mesto, dete hoda radi hodanja. U svom radu Montesori navodi decu koja su kilometrima hodala, penjala se i spuštala stepenicama samo sa jednim ciljem-usavršiti svoje pokrete.         Deca žele učiti         Sva deca imaju urođenu motivaciju za učenjem Učenje počinje od rođenja. Sva deca uče vlastitim ritmom i brzinom. Marija Montesri posebno je naglašavala povezanost pokreta i mozga. Verovala je da u procesu učenja sudeluju mozak, osetila i mišići , te da svi zajedno moraju sarađivati kako bi došlo do učenja. Zato nije dobro terati dete da sedi i sluša ili gleda dok mu se nešto pokazuje. Za učitelje je napravila tabelu veza između mozga i pokreta. Detetu treba dati šansu da isprobava svoje mogućnosti. Npr. možda će dete prosipati brašno dok pravi kolače, ali će zasigurno ove pogreške praviti duže ne da li mu se prilika da iskuša tu veštinu.         Učenje kroz igru i rad         Ovo je jedno od područja koja su izazvala razne kontroverze. Jedni misle da se u Montesori vrtiću stalno deca igraju, a drugi da tu nema mesta igri. Pogrešno tumačenje proizilazi iz dva izvora. Prvi-krut način na kojem su neki Motesori vaspitači ustrajali, ne ostavljajući mesta kreativnosti i otkrivanju. Drugi izvor su sami spisi Marije Montesori. Ona je češće upotrebljavala reč rad. Za Mariju Montesori ta dva pojma su sinonimi: igra je rad deteta.         Faze razvoja         Deca od rođenja do osamnaeste godine prolaze kroz tri zasebne faze razvoja, tokom kojih uče na kvalitativno različit način. Prva faza traje do šeste godine, druga od šeste do dvanaeste godine i treća od dvaneste do osamnaeste. U prvoj fazi razlikuju se dva razdoblja i to: do treće godine je nesvestan ili upijajući um, a od treće svesan um. Ovo razdoblje je po Mariji Montesori najznačajnja faza u razvoju deteta.         Podsticanje samostalnosti         Od samog rođenja dete se bori za nezavisnost. Nažalost, odrasli često (u najboljoj nameri) pokušavaju previše pomoći deci na pogrešan način. Mnogi tako umesto da strpljivo čekaju dok se njihovo dete bori sa kopčanjem ili vezanjem vezica na cipelama, na kraju to učine umesto njega. Za vrtiće je Marija Montesori razvila deo programa koji je nazvala Vežbe iz praktičnog života. Izvođenje tih jednostavnih svakodnevnih radnji predstavlja izvor zadovoljstva i zadovoljava detetovu potrebu za samostalnošću. U Montesori vrtiću nema "lažnih alatki". Tako svaki vrtić ima pravu peglu sa kojom deca peglaju; deca peru, brišu. Svi alati su na dohvat ruku deteta.  
MONTESORI MATERIJAL
 
        MONTESORI MATERIJAL         Mnogi misle da je bit Montesori vrtića upravo materijal. Tačno je da Montesori vrtići imaju svoje stalno mesto u dečjim vrtićima, ali je još tačnije da je za Mariju Montesori središte zanimanja dete, a ne materijal. Nije dovoljan samo materijal da bi se sve dalje samo od sebe dogodilo. Materijal je deo "pripremljene okoline" i ima svoje značenje samo ako je deo celine koja se zove Montesori-pedagogija. Montesori materijal traži aktivnost i nije "zbirka zanimljivih, šarenih, veselih i maštovitih igara". Vaspitač uvodi decu u materijal preko lekcija koje imaju tri stupnja i on se povlači kada dete postane aktivno. Na prvom stupnju vaspitač navodi konkretni predmet (npr. pločice u boji) i navedeni predmet pokaže. Na drugom stupnju on kaže kako se taj predmet zove i pusti dete da samo izabere. Na trećem stupnju vaspitač pita dete kako se predmet zove i ono odgovara. Sav materijal ima unutarnji i vanjski red. Vanjski red se postiže time što vaspitači i deca paze da materijal na policama ima svoje stalno mesto. Postoji samo jedna vrsta jednog materijala. Na taj način deca uče čekati na red, što je u životu realnost. Svaki materijal ima samo jednu poteškoću i odnosi se na samo jedan problem. Deca mogu preko direktne ili indirektne kontrole greške naći rešenje ili put do rešenja. Preko vlastitih grešaka dete uči i zadatak može rešiti ako je sve prethodne dobro rešilo. Vaspitne grupe su obavezno mešovite po uzrastu, te su na taj način prirodnije od homogenih grupa.  
ULOGA VASPITAČA
 
        ULOGA VASPITAČA         Protivnici Montesori-pedagogije često tvrde da se tu radi o pedagogiji bez pedagoga. To se obrazlaže autodidaktičkim materijalom i izjavama Marije Montesori u kojima je kazala da je "odgovornost preuzelo dete". Naravno, vaspitač ima veoma veliku ulogu. On bi trebalo uvek da posmatra dete i njegove potrebe. "Pomozi mi da to sam učinim" je deviza njenog vaspitanja. Koliko li mi odrasli samo rutinski peremo dete, oblačimo ga, nosimo, vozimo i tako radimo umesto deteta, a protiv deteta? Koliko li samo na taj način upućujemo poruka detetu da u njega nemamo poverenja, da je nesposobno i nemoćno? Vaspitač nije u centru pažnje, ali je neophodan. Vaspitači koji rade u Montesori vrtiću idu na edukaciju za Montesori vaspitača. Tokom prošle godine vaspitači iz "Sunčice" su išli na edukaciju koju vrše naši najeminentniji stručnjaci, a bili su u prilici upoznati i praksu vrtića susednih država.         Uveren sam da će ovo biti podsticaj za otvaranje novih vrtića koji rade po metodima koji nisu kod nas našli svoje mesto zbog konfekcijskog vrtića, koji je trajao dugi niz godina.

Dujo Runje, pedagog